Здравствена заштита треба да представља организовану и свеобухватну делатност друштва, са циљем остваривања највишег нивоа очувања и унапређења здравља грађана. Као таква треба да обухвата спровођење мера и активности за оцување здравља грађана, спречавање, сузбијање и рано откривање болести, повреда и других поремећаја здравља и благовремено, делотворно и ефикасно лечење, здравствену негу и рехабилитацију.
Насупрот томе ми данас имамо препуне чекаонице, листе чекања, тражење везе или, алтернативно и ко може да приушти – плаћање за преглед односно лечење код приватника… То је илустрација реалног стања у здравственом систему Србије, са којим се њени грађани суочавају готово сваки пут када им затреба нека здравствена услуга. Ни из угла лекара стање није боље, што показују и процене да Србију, у потрази за боље плаћеним послом, свакога дана напусти пет медицинских радника.
Један од основних проблема су велике гужве и оптерећеност лекара. По норми треба да приме 34 пацијента, а сваки дан примају дупло више. Десет минута су прегледи. За десет минута шта може лекар велико да уради? Пацијенти су нервозни, сви су нервозни… Врло често, на пример, термин није могуће заказати, па пацијент заправо има отежан приступ специјалистичким прегледима. У систем (ИЗИС) нису још увек укључене све болнице у Србији, нити су сви Домови здравља опремљени потребном технологијом за његову примену, а ни сви корисници још нису обучени за рад у систему.
Све то утицало је да се грађани, када се нађу у непријатној улози пацијента, често окрену услугама приватног здравственог сектора, као паралелном здравственом систему.
“Не може да вас прими, па заказивање на месец дана”… Ако неко 20 или 30 година одваја за здравствено осигурање, а не иде код лекара, мора да иде код приватног зато што не може да дође на ред када му треба лекар, то онда није нормално.
Лекари имају могућност да трећину радног времена раде допунски посао, односно, у приватном сектору. Што претставља горући проблем нашег здравства, јер и када дођете на ред код лекара он вас у већини случајева упути на клинику у којој приватно ради, јер ћете тамо добити бољу услугу него у државном сектору.
Код приватника чешће одлази и они који за преглед позајме новац …Зато што су веома велики редови, чекања…. У државним или немају све или треба да се чека, а здравље нема цену.
Приватни сектор, међутим, није интегрисан у државни иако се о томе говори већ дуже време. Направљени су мали помаци укључивањем приватног сектора само за операцију катаракте (због великог броја пацијената који чекају на тај преглед) и за вантелесну оплодњу.
Од када су отворене прве приватне ординаације у Србији, пре три деценије, у приватно здравство је инвестирано око 3,5 милијарди евра и оно има најсавременију опрему и оно се унутар себе развија независно, по законима слободног тржишта, понуде и потражње.
У цивилизованом друштву је право пацијента на избор лекара и избор осигурања. Ми данас такав “луксуз” на жалост немамо. Имамо једно осигурање које вас приморава да се лечите тамо где ви нећете. Значи, ви за ваше паре не можете да се лечите у приватној болници, односно код приватног лекара, иако ми као порески обвезници уплаћујемо осигурање редовно и издржавамо тај фонд.
Према подацима Светске банке, готово 40 одсто потрошње на здравство долази из џепа грађана. Осталих 60 одсто трошкова за здравство финансира се из Републичког фонда за здравствено осигурање, у чему грађани такође учествују издвајајући од своје плате кроз обавезне доприносе. Други део долази из државног буџета.
Проблем са којим се Република Србија суочава је огроман јер нам одлазе медицински радници у иностранство, трбухом за крухом….. а њихова места заузимају преквалификовани техничари, па тако можете доћи у ситуацију да вам преквалификовани трговац даје ињекције…
У ери корона вируса, стање у здравственом систему јавља се као једно од најважнијих питања. Као што здравље ретко када ценимо све док се не разболимо, тако и питање финансирања здравственог система није тема која привлачи пуно пажње док се не деси да нам здравствене услуге постану неопходне.
По свему судећи, не можемо да кажемо да се у наш здравствени систем, у међународном поређењу, не улаже довољно средстава. Али зато изгледа да се једна од главних бољки нашег друштва – недостатак ефикасних државних институција услед непотизма, корупције, политичких намештања и лоших управљања – успешно запатила и у нашем здравственом систему. Да је систем бољи, медицинским радницима било би много лакше да раде свој посао и суочавају се са последицама епидемије. А и ми бисмо били сигурнији да ћемо наићи на добру здравствену негу онда када нам то буде било неопходно.
У Републици Србији је неопходна измена система здравственог осигурања јер је то основа и темељ за промену укупног здравственог система, у смислу реформе здравства, односно промене система здравственог осигурања и права пацијента на избор лекара и избор осигурања.