Владавина права се остварује уређењем система власти које почива на подели власти на три гране власти – извршну, законодавну и судску власт.
Односи између наведених грана власти заснивају се на равнотежи и међусобној контроли с тим да је правосудна власт независна од друге две власти.
Овакве релације значе да се реформа правосуђа не може извршити, а да се при томе не изврши и реформа друге две гране власти у оним деловима који битно утичу на рад правосуђа.
Такође, због преузимања судских надлежности у домену истраге, тужилаштву је за квалитетан рад неопходно обезбедити институционалну незавиност.
Основна функција правосуђа, као гране власти, је институционална контрола владавине права, међутим да би се ефикасно и стручно обавила ова функција неопходно је да извршна и законодавна власт успоставе правни оквир који осликава наш живот, степен нашег економског развоја, образовања и морала, односно да ослика стање које треба прописима регулисати или мењати.
У једној држави један од најозбиљиних државних послова је доношење прописа за које је потребно много стручности, знања и искуства како би њихова примена довела до унапређења стања у друштву.
Извршна и законодавна власт доноси законе по хитном поступку у коме нема јавне расправе нити расправе стручне јавности, прописи не осликавају нашу реалност, наше особености због чега се закони мењају чак понекад и више пута у једној години.
Због честе промене прописа, грађани имају проблема да сазнају своја права и обавезе, али не само због честих промена него и због тога што држава не чини скоро ништа на транспарентности, консолидацији законских прописа и бесплатној доступности консолидованих прописа.
Лоши законски прописи често донети за једнократну употребу (злоупотребу), који се стално мењају не само да онемогућавају сазнање права него утичу на немогућност успостављања уједначене судске праксе, која по правилу веома олакшава рад судија, али што је још битније ствара правну сигурност у друштву.
Погрешно је што се извршна власт код доношења лоших прописа по хитном поступку заклања иза већине у законодавној власти јер то не значи да ће лоши пропси оживети, да ће моћи да се имплементирају и да ће донети промене које су нам неопходне.
Према томе држава убудуће мора променити праксу доношења прописа по хитном поступку, без јавне и стручне расправе, без учешћа стучњака за одређене области и учешћа цивилног друштва.
Закони се морају доносити у редовном поступку уз мишљење стручне јавности, регулаторних тела и цивилног друштва.
Реформу правосуђа не може да врши извршна и законодавна власт без активног учешћа правосуђа.
Потребно је да извршна и судска власт изврше потпуну анализу стања у правосуђу (оно што никада раније није извршено у потпуности) са тачним елементима мреже судова, броја носилаца правосудних функција, броја старих и ново-примљених предмета, остварени квалитет судских одлука, односно да утврде све оне елементе којим ће се убудуће упоређивањем пратити и оцењивати рад сваке правосудне институције као и сваког судије и тужиоца појединачно.
Када се изврши детаљна анализа стања у правосуђу из ње ће се јасно видети каква мрежа судова је потребна, колико нам треба судија и тужилаца према просечном приливу предмета, привредној развијености, броја становника као и према другим елементима који су битни за ефикасну доступност права и правде.
Извршна и законодавна власт су дужне: – да извршавају своје обавезе одређене Уставом и законима; – да омогуће правосуђу да независно и самостано обављају делатност из своје надлежности тако што ће престати да својим изјавама даје упуте против којих лица треба водити поступке гоњења, ко су криминалци, пљачкаши, наркодилери; – процењују валидност и значај одређених доказе који су прибављени од стране полиције; – да престану да крше презумцију невиност; – да престану да отимају надлежност суда и да утврђују ко је одговоран, а ко није ни за шта одговоран;
– да обезбеде потребан пословни простор према утврђеној мрежи судова, реалан и одржив судски буџет (судови и тужилаштва не могу обављати делатност са блокираним рачунима); – да у складу са Уставом обезбеде бесплатну правну помоћ према условима које ће прописати законом;
Неопходно је ојачати одговорност судија и тужилаца кроз строгу примену свих законских и дисциплинских средстава, у складу са законом и подзаконским прописима.
Потребно је установити јасну процедуру јавног реаговања за Високи савет судства и Државно веће тужилаца у случајевима политичког утицаја на рад судства и јавног тужилаштва.
Република Србија, као држава је дужна да изврши детаљну анализу рада Уставног суда, јер из досадашњег рада овог суда није могуће утврдити да ли је Уставни суд правосудна институција или је део извршне власти. Према слову Устава, Уставни суд треба да буде правна институција и последња у низу институција у одлучивању и заштити људских права, као и прва институција у низу која ће реаговати на пропис који је супротан хијерархијски вишем пропису.
Међутим, Уставни суд није независна институција пре свега због начина избора судија, јер 10 од 15 судија бирају политичари, а само пет бира правосуђе. Утисак који оставља Уставни суд није утисак независности, већ управо зависности од извршне власти. Према томе, овакав орган између правосудне и извршне власти није орган у коме се може остварити очекивано право и правда.
Свакодневно смо сведоци да је цео правни систем Републике Србије пренео своје надлежности на ТВ Пинк, ту се узимају изјаве, покрећу поступци, (про)гони, осуђује, ослобађа изричу санкције.
Зато је неоходна промена извршне и законодавне власти како би и право и правду вратили у институције.